Nikada nije bilo više ljudi na ulicama našeg kraja nego sinoć. Nikada nije bilo tiše u našem kraju nego sinoć. Zaglušujuća tišina. Tišinu su parali povremeni jecaji. Ljudi su razmenjivali poglede pune tuge i neverice. Ubio se komšija, obesio. 22 godine, mlad, premlad.

Inače ne čitam crnu hroniku, trudim se da se okružim pozitivnom energijom, da pozitivnom mislima u svoj život prizovem lepe događaje. Sada mi je crna hronika dosla pred vrata i ne mogu da ne razmišljam - Zašto? Šta natera čoveka na taj čin? Koliko lošeg neko može da podnese?

Imam 27 godina i znam previše mladih ljudi između 20 i 30 godina koji imaju psihičkih problema. Neki se sami nose s problemima, ili to bar pokušavaju, brojni su na lekovima, a pojedini su već ležali na psihijatriji. Ne znam tačne statističke podatke, ali po pričama starijih dolazim do zaključka da su mentalne bolesti u porastu. Realno gledajući, nije nam ništa teže. Generacija mojih baka i deda je obnavljala državu nakon II svetskog rata. Moja Nada je s 22 godine ostala udovica s dvoje male dece, od kojih je jedno umrlo još za vreme rata; ipak, othranila je jedno dete i umrla u miru svog doma u 86. godini. Možda smo mi kao generacija gori, nepripremljeni na život. Možda su nas okolnosti naučile da tražimo puno i da to želimo odmah. Nemamo strpljenja da čekamo da dođe naš red. Nemamo dovoljno volje da stvorimo nešto sami. I na kraju, nemamo dovoljno mudrosti da znamo da ne mogu  svi biti Miškovići, Šarići i Cece... Neki jednostavno nismo rođeni za toliku materijalnu moć, ali to opet ne znači da moramo biti nesrećni. 

Budite zadovoljni malim stvarima. Ne očekujte velike. Radite, dajte sve od sebe, ako velike pare i velike ljubavi ne dođu, možda vam jednostavno ni nisu bile suđene, možda imate neku drugu svrhu.

Budite uvek prijatni prema svom okruženju, jedan vaš osmeh i lepa reč vama ne znače ništa, a nekome ko se koleba možda baš za toliko poprave dan.

 Počivaj u miru, komšija!