Male stvari

Ustala je tog jutra neraspoložena. Stotinama kilometara daleko od kuće, mislila je da će pobeći od problema. Mislila je da će se lako prepustiti uživanju na plaži i da joj misli neće leteti ka njemu. Noć nije protekla kako treba, svakako ne onako kako je želela. Misli na njega ponovo. Odjednom oseća muku u stomaku.

„On čak više ni nije tamo!“ setila se da ju je ostavio i otišao u potragu za boljim životom.

                                                                         ***

Već mesec dana je boravio u jednoj maloj evropskoj zemlji, redovno se javljao i obećavao joj avionsku kartu od prve plate. Stotine misli su joj se smenjivale. U jednom trenutku je bila spremna da ode za njim, u sledećem je već želela da se on vrati jer joj je od same pomisli na put avionom bilo muka. Drugaricama je govorila da joj je laknulo što je otišlo, da se oseća kao puštena s lanca. Znale su da to nije istina. Još uvek je imala taj uplašeni pogled, osvrtala se kao da je on još uvek tu da je prati. Zbog zbrke u glavi je odlučila da pobegne od svega. S dve drugarice je našla aranžman i u roku od par dana već su bile u autobusu, na putu prema moru.

Njena avantura je počela. Nakon sedam godina, napokon ponovo u Grčkoj. Volela je tu zemlju. Uz prve sunčeve zrake tog jutra, oduševljeno je gledala kroz prozor i upijala lepote zelenila i mediteranskog rastinja, a uskoro i mora.

Stigle su u mesto. Nije bila sasvim zadovoljna. Bilo je lepo, ali isuviše malo za ono što joj sada treba. Već je pretpostavila da može da se pozdravi s izlascima i noćnim životom. Nerviralo je i što drugaricama to nije smetalo. Ponavljale su da je mesto super, da je sve što im treba odmor, more i sunce. Isto popodne su izašle na plažu. Raspoloženje joj se dodatno pokvarilo kada je videla da su svuda oko njih samo ljudi s decom. Nije joj bilo interesantno. Šta je Grčka bez ludovanja? Šta je Grčka bez pokoje avanture? To veče je poslala drugarice da same prošetaju, morala je da čuje momka na Skajpu. Nije se javio. Sada je već bila ubeđena da je našao neku samo da je kazni za odlazak na to letovanje bez njegove saglasnosti. Ponovo muka u stomaku, oseća je otkako je otišao.

Narednog dana se borila sa sobom. Oko Lene se motao jedan Grk. Nije bila zainteresovana za njega, bio joj je smešan, ali ipak proradila je ljubomora. Želela je takvu pažnju, pa makar i od nekog toliko bezveznog. Kroz humor je provukla zajedljive komentare. Želela je da sakrije svoje nezadovoljstvo, ali su je prijateljice isuviše dobro znale. Uspele su da je nagovore da priča o Strahinji. Znala je njihovo mišljenje o njemu. I na samom početku veze je znala šta će misliti o njemu, zbog toga ga je retko dovodila u društvo. Lena i Mia su sada želele da znaju šta je odlučila, da li će otići za Strahinjom ili će ostati i pokušati da se oporavi od te veze. Tajno su priželjkivale da upozna nekog novog i da vidi da još uvek može da nađe drugog momka. Znala je to i rekla im je ono što su želele da čuju – da želi da ga ostavi i da nađe novog momka.

Pieria, Olimpska regija - možda najgora u Grčkoj; ranijih godina sam s drugaricama dva leta provela u Paraliji. Bilo je to pre 7 godina i kada imate 18 to je stvarno idealno mesto za letovanje. Ove godine sam želela da se odmorim. Prosvetni radnik u Srbiji ima ograničen budžet, a pogotovo mi-prosvetari koji nemamo posao već samo honorarno radimo. Upravo taj budžet me je doveo opet u Pieriju. Našla sam mesto 100 km južno od Soluna za smešno male pare i nagovorila dve drugarice da pođu sa mnom. Jedna od njih je u startu mesto nazvala grckom selendrom...

Nakon predugog putovanja autobusom, stigle smo u Nei Pori. Mesto je malo, ali ima neku draž. Gradnja je tipična za mesta u severnoj Grčkoj, nastala 70-tih godina prošlog veka u turističke svrhe. Ovo mesto se razlikuje od Paralije i Olimpik Biča, koji su kod nas puno popularniji, prvenstveno po čistom moru, a onda i po nekom utisku da ste stvarno na moru, a ne na Dunavu ili Savi. Ulice su ispunjene zelenilom. Ispred kuća i u dvorištima ljudi uzgajaju masline, pomorandže, limun i limete.

Grci kažu da je pre par godina i Nei Pori imao mesta za izlaske i mlade turiste. Sada ga naše agencije nude kao malo porodično mesto. U našem terminu smo drugarice i ja bile jedine solo devojke u mestu. Na plaži Venus subotom i nedeljom ima mladih Grka i Grkinja zato što se vikendom spuste iz Soluna i Larise na more. Tada je mesto postajalo življe. Vrlo brzo smo shvatile da puno ljudi iz našeg grada radi ili je nekada radilo u Nei Poriju. Oni su nas upoznali i s lokalnim Grcima pa smo se vrlo brzo osetile kao kod svoje kuće. 

Do kraja letovanja nas je Nei Pori osvojio. Bila je to lepa avantura, ali pikanterije pišem nekom drugom prilikom...

Nikada nije bilo više ljudi na ulicama našeg kraja nego sinoć. Nikada nije bilo tiše u našem kraju nego sinoć. Zaglušujuća tišina. Tišinu su parali povremeni jecaji. Ljudi su razmenjivali poglede pune tuge i neverice. Ubio se komšija, obesio. 22 godine, mlad, premlad.

Inače ne čitam crnu hroniku, trudim se da se okružim pozitivnom energijom, da pozitivnom mislima u svoj život prizovem lepe događaje. Sada mi je crna hronika dosla pred vrata i ne mogu da ne razmišljam - Zašto? Šta natera čoveka na taj čin? Koliko lošeg neko može da podnese?

Imam 27 godina i znam previše mladih ljudi između 20 i 30 godina koji imaju psihičkih problema. Neki se sami nose s problemima, ili to bar pokušavaju, brojni su na lekovima, a pojedini su već ležali na psihijatriji. Ne znam tačne statističke podatke, ali po pričama starijih dolazim do zaključka da su mentalne bolesti u porastu. Realno gledajući, nije nam ništa teže. Generacija mojih baka i deda je obnavljala državu nakon II svetskog rata. Moja Nada je s 22 godine ostala udovica s dvoje male dece, od kojih je jedno umrlo još za vreme rata; ipak, othranila je jedno dete i umrla u miru svog doma u 86. godini. Možda smo mi kao generacija gori, nepripremljeni na život. Možda su nas okolnosti naučile da tražimo puno i da to želimo odmah. Nemamo strpljenja da čekamo da dođe naš red. Nemamo dovoljno volje da stvorimo nešto sami. I na kraju, nemamo dovoljno mudrosti da znamo da ne mogu  svi biti Miškovići, Šarići i Cece... Neki jednostavno nismo rođeni za toliku materijalnu moć, ali to opet ne znači da moramo biti nesrećni. 

Budite zadovoljni malim stvarima. Ne očekujte velike. Radite, dajte sve od sebe, ako velike pare i velike ljubavi ne dođu, možda vam jednostavno ni nisu bile suđene, možda imate neku drugu svrhu.

Budite uvek prijatni prema svom okruženju, jedan vaš osmeh i lepa reč vama ne znače ništa, a nekome ko se koleba možda baš za toliko poprave dan.

 Počivaj u miru, komšija!

 Bila je lepa. Crne kose i plavo-zelenih razigranih očiju. Nosila je u sebi veselje. Energiju koja se moze nositi sa svakom lepotom. Nijedna joj nije bila ravna. Nisam upoznala osobu koja je u sebi imala toliko života i radosti. Htela je sve da vidi, sve da iskusi, da joj ništa ne ostane nepoznato. Pokretala nas je. Bila je ona koja se prva nasmeje i celo društvo povuče u zabavu i smeh. Uvek nasmejana, slobodna, van svih pravila i normi; očiju koje gledaju napred, u neku novu avanturu...

 Onda je došao on. Crnog pogleda, površnih misli. Sav crn, kao i sama mu duša. Kod nas bi rekli, tipični Balkanac. Njena sušta suprotnost. Kažu i da se suprotnosti privlače. Uživala je u tome što je drugačiji, misleći da će mu baš ona dati najbolji poklon, da će mu baš ona proširiti vidike i otvoriti mu dušu za sve lepote ovog sveta. Njega je opila njena energija, lepota kojom je zračila. Uživao je isprva u njenoj jačini, povukla ga je na trenutak u svoj svet. Ali onda je njegov karakter prevladao. Vremenom mu je dosadila sva ta energija. Postala mu je iscrpljujuća. Počeo je da se hrani njom. Vezao ju je za sebe i sada je mogao da radi šta je hteo. Znao je da je nije vredan, da nikada neće biti dovoljno dobar. Zato je morao da je spusti, da je ponizi dovoljno da budu isti.

 Uskoro su počele uvrede. Razne. Ponižavanja na najgori način. Prvo je pričala o tome, nismo bile dovoljno odlučne i glasne da joj kažemo da ga ostavi, da joj milion puta ponovimo da smo uz nju i da ima svu podršku. Pogrešile smo. Prestala je da priča o uvredama, ali je on počeo da je vređa javno. Sada to svi vide. Sada ćutimo da bi nam ostala u životu. Glumimo da je sve u redu da joj ne bi zabranio da se druži s nama.

 Još uvek je lepa. Retko dolazi da se vidi s nama, ali tada se posebno sredi. To su retki izlasci koje sebi može da priušti. Ponekad se, kada uspe na trenutak da zaboravi na njega, opet nasmeje onako od srca, kao nekad. U tim trenucima joj u očima ponovo zatreperi ona vatra, stari žar se nakratko rasplamsa. Zatim ga sakrije duboko u sebi i vraća se njemu,  da bude ono što je želeo i stvorio – poniznu, površnu ženicu iz predgrađa.

Loša godina. Loše je počela. Slabost, bolovi, bolnica... Prošlo je.

Loša godina. Loša i za pojedinca i za društvo. Poplave, vodena stihija, pustoš... Proći će.

Loša godina, ali borila sam se. Radila sam, puno, vredno, više nego ikad pre. Naučila toliko i izašla jača.

Loša godina, ali borićemo se. Radićemo, vredno više nego ikad pre. Pomoći ćemo onima koji su ostali bez domova.

Postala je dobra godina. Ne sama od sebe, već mojom voljom. Volja, motivacija, rad - to me je spasilo. 

As a teenager, Dr. Angelou’s love for the arts won her a scholarship to study dance and drama at San Francisco’s Labor School. At 14, she dropped out to become San Francisco’s first African-American female cable car conductor. She later finished high school, giving birth to her son, Guy, a few weeks after graduation. As a young single mother, she supported her son by working as a waitress and cook, however her passion for music, dance, performance, and poetry would soon take center stage.

In 1954 and 1955, Dr. Angelou toured Europe with a production of the opera Porgy and Bess. She studied modern dance with Martha Graham, danced with Alvin Ailey on television variety shows and, in 1957, recorded her first album, Calypso Lady. In 1958, she moved to New York, where she joined the Harlem Writers Guild, acted in the historic Off-Broadway production of Jean Genet's The Blacks and wrote and performed Cabaret for Freedom.

In 1960, Dr. Angelou moved to Cairo, Egypt where she served as editor of the English language weekly The Arab Observer. The next year, she moved to Ghana where she taught at the University of Ghana's School of Music and Drama, worked as feature editor for The African Review and wrote for The Ghanaian Times.

During her years abroad, Dr. Angelou read and studied voraciously, mastering French, Spanish, Italian, Arabic and the West African language Fanti. While in Ghana, she met with Malcolm X and, in 1964, returned to America to help him build his new Organization of African American Unity.

Shortly after her arrival in the United States, Malcolm X was assassinated, and the organization dissolved. Soon after X's assassination, Dr. Martin Luther King, Jr. asked Dr. Angelou to serve as Northern Coordinator for the Southern Christian Leadership Conference. King's assassination, falling on her birthday in 1968, left her devastated.

With the guidance of her friend, the novelist James Baldwin, she began work on the book that would become I Know Why the Caged Bird Sings. Published in 1970, I Know Why the Caged Bird Sings was published to international acclaim and enormous popular success. The list of her published verse, non-fiction, and fiction now includes more than 30 bestselling titles.

A trailblazer in film and television, Dr. Angelou wrote the screenplay and composed the score for the 1972 film Georgia, Georgia. Her script, the first by an African American woman ever to be filmed, was nominated for a Pulitzer Prize.

She continues to appear on television and in films including the landmark television adaptation of Alex Haley's Roots (1977) and John Singleton's Poetic Justice (1993). In 1996, she directed her first feature film, Down in the Delta. In 2008, she composed poetry for and narrated the award-winning documentary The Black Candle, directed by M.K. Asante.

Dr. Angelou has served on two presidential committees, was awarded the Presidential Medal of Arts in 2000, the Lincoln Medal in 2008, and has received 3 Grammy Awards. President Clinton requested that she compose a poem to read at his inauguration in 1993. Dr. Angelou's reading of her poem "On the Pulse of the Morning" was broadcast live around the world.

Dr. Angelou has received over 50 honorary degrees and is Reynolds Professor of American Studies at Wake Forest University.

Dr. Angelou’s words and actions continue to stir our souls, energize our bodies, liberate our minds, and heal our hearts." -Preuzeto sa mayaangelou.com

" I've learned that people will forget what you said, people will forget what you did, but people will never forget how you made them feel."

"While I know myself as a creation of God, I am also obligated to realize and remember that everyone else and everything else are also God's creation."

"Prejudice is a burden that confuses the past, threatensthe future and renders the present inaccessible."

"It's time for parents to teach young people early on that in diversity there is beauty and there is strength."

"You are the sum total of everything you've ever seen, heard, eaten, smelled, been told, forgot - it's all there. Everything influences each of us, and because of that I try to make sure that my experiences are positive."

"One isn't necessarily born with courage, but one is born with potential. Without courage, we cannot practice any other virtue with consistency. We can't be kind, true, merciful, generous, or honest."

Pitanje  - ostati ili otići - u Srbiji se gotovo izjednačilo s onim Šekspirovim - "To be or not to be?" Igrom slučaja imam pasoš EU i šansu za odlazak, ali uvek ostajem, kao nevidljivom vrpcom vezana za Novi Sad. Moj prelepi Novi Sad.

Petrovaradinska tvrđava, stara dama koja sa uzvišenja budno prati svaki korak, kaže da su mnogi prošli našim gradom. Mnogi su ostavili traga. Kaže mi i da ne brinem... Toliki su bili i prošli, pa će tako i ovi što me muče. I Vučević, kao što su pre njega Pavličić, Gojkovićeva, Novaković... Sve će to narod, neznajući, pozlatiti, a Dunav će odneti put Beograda. Tamo ih možda jednom i smenimo... Možda izađemo iz ove noći i napokon dočekamo dan - šesti oktobar, čekamo ga već 14 godina.

Ne vidim, i dalje, svetlo na kraju tunela. Stara drugarica, svedok istorije i promena, ipak me je ubedila da ostanem. Kada mrak naprednih demokrata ostane iza nas, neko će morati da počisti nered sa žurke koju su imali na naš račun. Zato sam i dalje tu, da budem uz svoj grad u zlu i da posle zajedno uživamo u dobru. Da ga, napokon, vidim kako osunčan blista starim sjajem!

Nisam otvorena osoba. Teško sklapam prijateljstva. Kada stipim u kontakt sa novom osobom uvek imam o čemu da pričam, ali su to površni razgovori o opštim temama. Tako je i kod drugih ljudi, ne verujem da iko već pri prvom razgovoru priča svoju životnu priču. Ono što mene razlikuje od drugih je to što mogu proći godine komunikacije sa mnom, a da ne čujete ništa lično, ništa stvarno moje.

Proces mog upoznavanja s nekim počinje tim opštim temama... Zatim dolaze malo ličnije teme, uglavnom nešto što nam je zajedničko, poput fakulteta, posla. U ovoj fazi se prilagodim potencijalnom prijatelju, nesvesno slaganje s njihovim idejama je često prisutno... Poslednja faza, nakon bar godinu dana, dolazi kao neki test. Počinjem otvoreno da iskazujem svoje mišljenje i želje. Retka prijateljstva prežive ovu fazu.

Rezultata takvog mog "ludačkog" procesa su, s jedne strane - par pravih prijatelja, i s druge strane - mnoštvo poznanika. Puno lakše bi bilo ići odmah otvoreno i uštedeti vreme, ali valjda svako od nas ima te neke silly habits.

 Problem koji ostaje su ljudi koje znam otkad znam za sebe. Drugarice iz vrtića i osnovne škole. Devojke s kojima sam se družila pre nego što su se formirale u osobe kakve su danas. Kao povučeno dete, koje ne zna da napravi rez, družila sam se sa osobama koje su birale mene. Imalo je to i dobrih i loših strana. Loše je što nisam uvek bila srećna u takvim odnosima, a dobro je što sam naučila da budem tolerantna i da poštujem i komuniciram s drugačijima od sebe. Vežu nas uspomene, lepe i ružne, ali... Da li danas imamo išta zajedničko?

Ne, nemamo. Mnogo puta sam imala osećaj da smo toliko različite da mi njihove price oduzimaju energiju. Nakon sat - dva, shvatim da sam ih provela klimajući glavom i davajući podršku, a da istovremeno tu osobu uopšte ne interesuje moj život, moja priča. To je tip ličnosti, toliko negativan da svoju negativnost mora da rasipa oko sebe. Znate ih sigurno, svako od nas je imao bar jednog takvog prijatelja u svom životu.

Nedavno sam se zapitala, zašto s njima i dalje održavam kontakt. Da li su mi preko potrebni? Ne, bolje je biti sam nego imati takvog prijatelja. U mom slučaju, sjajno je to što pored sebe imam nekoliko pravih prijatelja, izuzetno kvalitetnih ličnosti. Zašto se onda i dalje držim "duhova prošlosti"?

Mislim da je delimično kriva priča o večnom prijateljstvu, o najboljim prijateljima od malih nogu... To je bajka koliko i princ na belom konju. Ljudi, sebi slične, najlakše nalaze kada su i sami već formirane ličnosti. Ukoliko u svom životu imate prijatelje s kojima ste se družili i pre 15, 20 godina, možete se smatrati retkim srećnicima. Pošto nisam među takvim srećnicima, rešila sam da ne budem ni među nesrećnicima koje "prijatelji" koriste samo zato što se, pobogu, znamo vec 25 godina.

Par meseci nakon odluke, mogu reći da nisam pogrešila. Lepše je i opuštenije živeti bez dodatnog, tuđeg, tereta. Budite hrabri i prekinite nezdrave odnose, bili oni prijateljski ili ljubavni.

"...Prijaće Vam više sati zdravog sna, obratite pažnju na svoje snove."

 Snovi... Davno sam naučila da je moja podsvest uvek na pravom tragu, upozoravala me na situacije koje moj um nije želeo da svesno pojmi. Sada shvatam da je možda i bolje nečega ne biti svestan, ne bolovati... Želim da u buduće obraćam pažnju samo na one druge snove, svoje želje, nadanja. Jasno vidim svoju budućnost. Idem prema njoj, sigurnim korakom.

Prvi korak - posao... Moj posao - najlepši na svetu. Rad sa decom ne prija samo ljudima koji sa sobom nisu dobri. Dete vidi sve, oseti sve i prozvace vas za sve negativno što nosite u sebi. Dugo mi je trebalo da dođem do ovog mesta na svom putu, ali napokon sam tu, znam šta želim da radim i borim se za to.

Zatim, preboleti njega... Nije za mene... ON NIJE ZA MENE! To je mantra koju ću sebi ponavljati sve dok ga ne izbacim iz svojih maštanja, želja, snova. 

Nakon svih iskušenja i životnih lekcija (a bilo ih je) ću upoznati i prepoznati Tebe... Možda je i teže prepoznati se u ovom moru izgubljenih ljudi koji šetaju ulicama, besmisleno idu za idealima za kojima se Ti i ja ne bismo ni okrenuli. Srešćemo se sigurno, a i prepoznati, jer onaj koji je stvoren da oodgovara meni mora biti dovoljno drugačiji, mora se isticati iz ovog mora klonova koji nas okružuje. Čekam te i čekaću te... Pristati na bilo šta manje od sreće s tobom nije opcija.

Od sada ću sanjati samo Tebe! Sanjaću naš život, sve one male stvaris tobom, koje će mi upotpuniti život.

 "...Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima...

Ostavih iza sebe svet, zablude, promašaje koji tište
prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište...

 O, da mi je da se još samo jednom zaljubim,
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, ni jednu drugu..." - Đ. Balašević